И као печат на мишицу своју;
И све сам дао, и, по љутом боју,
Хладнокрвно сам покопао мрце.
И душа моја није хтела знати
За тајну грижу и осећај стида,
Ни да л’ ћеш бити добра као мати,
Или си стара, вечита Далида.
Владај над мојом душом, моћно дете,
Са расцветаним ружама у коси,
И власт нек твоју ништа не омете,
Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси.
У мојој души увек места има
За пун заборав, за све што ће редом
Навалити на мене као плима,
И све, због тебе, заменити бедом.
Па што се плашиш и устежеш? Знам те!
Царуј ко увек, царуј према себи,
Ти, деспотице, што те вечно памте;
Да ниси таква — волео те не би’!
