Док је жарке зене грејала белина Док је мајка земља разумела сина
Док се осмех није кривио у страну
Док нам вучји снови нису снашли јаву
Док у дупље нису потонуле очи
Док нам главе нису нестале у омчи
Дотле смо стајали усправни ко свећа
Дотле је несрећа била чиста срећа
Откуд сада ово откуд ово нетом
Ево нас пред светом ко стрељачком четом
Нити глава мисли нит срце осећа
Ми смо на дну себе Догорела свећа.
