Textual description of firstImageUrl

Милан Ненадић | ДА СЕ ОДЕ



Кријем лице, кријем очи,
сузи не дам!

И сенка се моја кочи
чим прогледам.

Воденице труну, снене:
воде звонке
ко гуштери — залуд пене
низ обронке.

Небо гледа пусто поље —
гледам и ја
где у башти лиже коље
клупко змија.

Бацам земље преко жара,
сипам воде.
дошло време, кућо стара,
да се оде.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана