Милан Ненадић – ДА СЕ ОДЕ

Кријем лице, кријем очи,
сузи не дам!

И сенка се моја кочи
чим прогледам.

Воденице труну, снене:
воде звонке
ко гуштери – залуд пене
низ обронке.

Небо гледа пусто поље –
гледам и ја
где у башти лиже коље
клупко змија.

Бацам земље преко жара,
сипам воде.
дошло време, кућо стара,
да се оде.

 Милан Ненадић   

ПОДЕЛИТЕ ЛЕПОТУ ПОЕЗИЈЕ Facebook Twitter