сузи не дам!
И сенка се моја кочи
чим прогледам.
Воденице труну, снене:
воде звонке
ко гуштери — залуд пене
низ обронке.
Небо гледа пусто поље —
гледам и ја
где у башти лиже коље
клупко змија.
Бацам земље преко жара,
сипам воде.
дошло време, кућо стара,
да се оде.
