Textual description of firstImageUrl

Милан Милутиновић | ИСТИНА



Претпоставимо да ме љубиш
Да волиш моје песме
Имаш разумевања за моја опијања
Нарицања о Земљи, Сунцу, Облацима и Звездама.

Пружаш ми руке улепљљене од теста и мириса хлеба
Снове да обгрлиш шалом од маковаче
Ушушкаш у пољупцима од јагода, малина и купина
Да презимим још овај мраз и снег.

Корачаш у мојим изношеним ципелама
По старим траговима, бесаним ноћима
Тражиш златани ланчић да ме окујеш
За твој храстов праг.

Штене дивље да постанем
Лајем и уједам не позване госте
Тишину да не наруше, време да не покрену и размахну пешчано клатно
Тренуци који постоје у овој песми измишљени су само за нас.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана