Textual description of firstImageUrl

Милан Кундера | ОДЛАЗИМ



Шта? Ти да ми говориш о љубави?
Шта је твоја љубав, реци!
Нешто што мудро скри се,
фасцикл где стоје фасцикли,
уз говоре, састанке, списе,
у ред на који смо свикли.
Љубави таквој се чудим.
У досадним наочарима, груба,
зар то треба љубав да буде?
Зар ти уопште знаш шта је љубав?
То значи мењати се свакодневно
у јасику дрхтавога грања,
у јасику која сва трепери
од радости и од јецања
и окреће листиће младе
и кад поветарац не тиче грану
час на безнадежности страну,
а час на страну наде.
То значи имати у грудима орла
стешњеног као у крлетки,
орла који крилима маше
и хтео би да лети, да лети
па човек крилима тучен изнутра
и у себи самом гадан
пројури кроз живот као дивни
и моћни ураган.
Ах, шта ти знаш о томе.
Ти печат ставиш на сваки свој чин,
у ред га добрих уврстиш навика,
Ти тачни! Тачно и корачаш ти,
из страха, ако скренеш,
да не зађеш мимо плочника.
И дишеш прописно да не би
горки мирис јасмина
запахнуо плућа теби малим гутљајем чежње више.
И живиш прописно. Па живот
иде течно, лако
и не осећаш више
да ти је душу струјом тако.
Одлазим.
Брани се ако хоћеш.
Тужи се да породица гине.
Знам, подигао си ме
из сенке у своје висине.
Знам, твоја важност
дотиче звезда злато,
ти Велики, ти Мудри.
Али знам и то
да су те звезде биле од хартије
твојих молби, интрига и аката.
Говорио си: Нови морал
Радно одушевљење!
И ишао Првога маја
и махао рукама
и било је то као ветрењача
када у тужно досадном псалму,
тачно по прописима ветра,
окреће рамена без краја.
Да. Био си дрвена ветрењача.
Сваки пут када сам са зебњом жене
желела а чујем твој људски глас,
чула сам само шкрипу рамена.
Клопарање гордих, глупих рамена.
Плачеш? Зашто?
За чиме би жалио?
Одлазим, али ветар траје!
Окрећи се, окрећи срећно даље!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана