Шта је твоја љубав, реци!
Нешто што мудро скри се,
фасцикл где стоје фасцикли,
уз говоре, састанке, списе,
у ред на који смо свикли.
Љубави таквој се чудим.
У досадним наочарима, груба,
зар то треба љубав да буде?
Зар ти уопште знаш шта је љубав?
То значи мењати се свакодневно
у јасику дрхтавога грања,
у јасику која сва трепери
од радости и од јецања
и окреће листиће младе
и кад поветарац не тиче грану
час на безнадежности страну,
а час на страну наде.
То значи имати у грудима орла
стешњеног као у крлетки,
орла који крилима маше
и хтео би да лети, да лети
па човек крилима тучен изнутра
и у себи самом гадан
пројури кроз живот као дивни
и моћни ураган.
Ах, шта ти знаш о томе.
Ти печат ставиш на сваки свој чин,
у ред га добрих уврстиш навика,
Ти тачни! Тачно и корачаш ти,
из страха, ако скренеш,
да не зађеш мимо плочника.
И дишеш прописно да не би
горки мирис јасмина
запахнуо плућа теби малим гутљајем чежње више.
И живиш прописно. Па живот
иде течно, лако
и не осећаш више
да ти је душу струјом тако.
Одлазим.
Брани се ако хоћеш.
Тужи се да породица гине.
Знам, подигао си ме
из сенке у своје висине.
Знам, твоја важност
дотиче звезда злато,
ти Велики, ти Мудри.
Али знам и то
да су те звезде биле од хартије
твојих молби, интрига и аката.
Говорио си: Нови морал
Радно одушевљење!
И ишао Првога маја
и махао рукама
и било је то као ветрењача
када у тужно досадном псалму,
тачно по прописима ветра,
окреће рамена без краја.
Да. Био си дрвена ветрењача.
Сваки пут када сам са зебњом жене
желела а чујем твој људски глас,
чула сам само шкрипу рамена.
Клопарање гордих, глупих рамена.
Плачеш? Зашто?
За чиме би жалио?
Одлазим, али ветар траје!
Окрећи се, окрећи срећно даље!
