Textual description of firstImageUrl

Милан Комненић | СУСЕДИ



Насрћу, кидишу, разврћу,
отимљу,
харају, потиру, згарају, секу,
гробове заоравају,
унизују, изгоне
пале, у Штимљу,
уз Ситницу, сузну реку,
Метохијом и низ Дрим,
плачу јабучари после секире,
риче ослепела
стока,
горе иконе
и цвили дим
из конака, на коме разбише звекире,
пиште ризе и житија,
јецају распела.

А у грозници, у студи,
док се срце леди,
стрепимо да би
и на оном свету
ови исти људи
могли да нам буду суседи.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана