Textual description of firstImageUrl

Милан Комненић | ПИСМО СА СЛАПОВА НИЈАГАРЕ



                  Јелени

Одсањао сам будући живот с тобом,
своју смрт на твојим рукама,
укоп уз цвиљење трамваја у предграђу,
одсањао како ми долазиш на гроб
и плевиш самоћу украј крста,
одсањао пород с тобом, мирис дојке
с млеком на дечјој усни,
пелене и рубље у Невесињској,
одсањао сам будући живот с тобом.

Одсањао пећинског човека док пали ватру
на твом пупку,
твоје пољупце без усана
и перчин с црним ветром у смрекама,
тебе везану за јарбол на галији,
тебе разнету на чегарском шанцу,
одсањао сам будући живот са тобом.

Одсањао твоје зубе од глечера,
беоњаче које је измрзла поларна ноћ,
обрве полетеле за ждралима,
нос попут магнолије,
и ноздрве које фркћу као ждребац у Онтарију,
одсањао твоје чело на уранку,
уши сведене у лопоч,
врат над којим се устеже гиљотина,
одсањао туђ живот, туђу срећу,
туђу руку на месту где твоје тело уведох у поезију.

Одсањао Херцеговину од купине и змије,
док сам жудео за тобом кроз хотелски зид у Билећи,
одсањао јаме над којима смо цвокотали,
твоју главу клонулу у крило поред мора,
пазуха с мирисом алги и нара,
пљускове од суза, снове у сузама,
врисак пријездине Љубе док скаче у Морачу,
заоденуо сам те шумским пожаром,
одсањао сам будући живот с тобом,
а ти ниси веровала...

Заволео сам твој језик-жалац,
очи од љуштеног бадема,
увојак што јутром гори црно а вечером модро,
заволео ацетиленске зенице,
заволео пропетост дивокозе на литици
док устрељена одолева смрти,
заволео твоју перут, љуспице под обрвом.

Твоју утву црнокрилу с гаравим млазом,
маховинат зној и кајсијасте маље,
заволео тебе, тетиво Јустинијанине Приме,
а ипак ниси веровала...

Пишем ти с Нијагаре, целим њеним слапом,
док ветар крши крошњу канадског јавора...

Када бих умео што умеју врачи,
претворио бих те у дим,
сасуо те себи у очи, да источим кроз сузе,
када бих био шаман, олисталих дланова,
исплео бих те од јасиковог листа,
од пчелињег зуја, од искре у ћилибару,
када бих био ковач, чађав од жудње,
усијао бих те и саковао синџир
да се засужњим у зиндану,
када бих био просјак,
просио бих те као свети Константин и Јелена,
бацао се у безданице, скакао с Комова,
одевао се у кострет,
када бих умео да те исцедим у отров
и да те испијем наискап,
када бих лизао крвниково сечиво,
када бих допао једренских тамница,
када би ме млели воденички жрвњи,
када бих с губавцима скапавао у лазарету,
увек би ме, презреника, сузом исцелила.

Замишљам како дрхтуре куће на Врачару,
угао поред пијаце с ноћним прекупцима,
зору коју сам сачекивао у твом предворју...
Ако те не будем створио изнова,
ниси ни постојала, тек си се привидела,
јер јеси само ако другоме јеси,
жено дата од Бога, рабе Божји!
Када бих те стварао од глине,
начинио бих сечуански врч,
напуњен водом од које се жедни
када бих зидао кућу за тебе,
зидао бих је од несанице,
уместо црепом покрио је скорелим сузама.

Ако те не буде, није те ни било,
нестаћу будеш ли нестала,
јер сам будући живот са тобом одсањао.
Сачуваћу те у вреви земних сени,
јер слутим црне свадбе
и знам како ћемо бити сједињени.
Нећу питати — ко си?
Мени јеси дах звери на црти,
спржено класје овса у оси,
иверје расуто под скутом смрти.

А кад наступи час да се расточи
тело које се с твојим сточило
и кад из ништости крочи
оно што је у небеса крочило,
казаће тада ломно биће:
гле, зора свих зора свиће!
А онда ће и твоја нога
приступите знамену по којим је мој прах
нашао покој у доброти Бога.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана