Када сунце отпочине,
Из вајата враг израња,
Носи лонац месечине.
Присети се тада брда
Где су вуци брашно јели:
Јекну нојца а из крда
Исука се — и васцели
Сат је рзо — један сури
Вук за кућом. Ту су гости,
Испод храшћа у клисури,
Оставили земне кости.
Па и сада на твом столу
Телефони кад зазвоне,
Обамреш кô зец у долу
И помислиш: вуци гоне.