Примљених од отаца, и рођених у теби;
Од њих те туђа помоћ не може никад спасти,
С њима те к себи својски примио нико не би.
О Роде! Ти си мален, и све је у теби мало, —
Растурен, — ни сам не знаш докле ти допиру међе,
Ти брата свог не познаш, и мало ти је стало
Сто су међ' вама стазе све блеђе и ређе.
О Роде! Нема наде да скорим друкче буде:
Нит' имаш доста снаге да сам се препородиш,
Нит' носиш свест у души и љубав целе груде,
Да с душманима многим свуд једну борбу водиш…
Ја видим руљу с брега, где јури да те скрха,
И гледам тебе како низ брдо и сам хрлиш.
И нигде светле тачке у визији, — од врха
До дна гранчице, нигде да руком је обгрлиш.
Па ипак, Роде, ми смо ту, — и на све спремни, —
Воља нам наша расте с бројем невоља твојих!
И такви, ми смо јачи нег' небо и шар земни!
Веруј у снагу, Роде, добрих синова својих!
