Textual description of firstImageUrl

Мика Антић‎ | ПСОВКЕ НЕЖНОСТИ



Сад схватам:
нисмо дошли задовољни ко траве
што расту да се згазе кроз цвркутаве зоре.

Ми смо звезде
што лудо у мрак се стрмоглаве
и због једног бљеска не жале да изгоре.

Имамо руке
добре
као пијане ласте
да се грлимо плаво и гасимо у лету.

И присутни смо због неба што мора да израсте
у саксијама ока понекоме у свету.

Прејели смо се давно и зубатог и нежног.
Сад свако пружа шапе и нова чуда тражи.
А све је смешно,
и тужно,
и све је неизбежно,
и ове истине добре и ове добре лажи.

Прејели смо се,
кажем, и свако уме да сања,
и свако уме да псује и оре даљине главом.

И једнако је у нама и камења и грања.
И једнако је у нама и прљаво и плаво.

И свесни да смо лепи исто колико и ружни,
стигли смо где се гмиже
и стигли где се лети.
И знамо шта смо дали,
и знамо шта смо дужни,
и шта смо јуче хтели
и сутра шта ћемо хтети.

Горели смо,
ал' нисмо постали пепео сиви
од којег бујају жита и обале у цвету.

Увек смо били живи,
па ипак:
друкчије живи
од свих осталих живих на овом луцкастом свету.

И најзад:
тако је добро што нисмо само траве,
што таласања своја ниједном ветру не дамо,
већ смо звезде што сјајем све небо окрваве
жељне да буду сунце макар тренутак само.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана