Textual description of firstImageUrl

Мика Антић‎ | ИКОНА



Заборави да негде на свету постоје
некакви твоји мужеви,
и моје жене,
и постеље у којима су снови занат.

Нека друмови буду
за мене и тебе пружени
ове случајне вечери
далеко
у неповрат.

Можда смо зато и рођени
да једном туда одемо.
Да ти милујем косу
као да сам ти први.

А после
да једно другоме
мало лепог додамо
уз две-три мрве љубави
и једну крпицу крви.

Никада нећу због тебе
ићи да лочем рум,
ни да срочим за вечност
најбољу песму крај чаше.

Мало ми се осмехни
кад се вратиш низ друм.
И немој да ми машеш.

Ни ја нећу да машем.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана