1.
Ово је песма
за твоја уста од вишања
и поглед црни.
Заволи ме
кад јесен дува у пијане мехове.
Ја умем у сваком новембру
да направим јуни.
И немам обичне среће.
И немам обичне грехове.
Моја је срећа срнећа,
а грешно ми је смешно.
Ако ме неко чачне
у ове очи плачне,
није то неутешно:
ја умем од суза да правим
кликере лепе, прозрачне.
2.
Поделићу са тобом
сва моја шашава здравља.
Заволи моју сенку
што се клати низ дан.
Сутра нас могу срести
понори или узглавља.
Лудо моја, зар не знаш:
дивно је немати план.
Изиђи из тог детињства
као из старих патика.
Заволи мој осмех, дубок
као језерске воде.
Ево, и ја сам се изуо.
Под врелим табанима
растапа ми се асфалт.
Буди уз мене кад одем.
(Антологија српске поезије, Ненад Грујичић, 2013)
