И свежа шума звуком ветра пирне,
А у врту се тамно-плаве шљиве
У благој сени лишћа крију мирне;
Када, мирисном росом умивена,
У рујно вече ил' у јутру плавом,
Испод грма ми ђурђица сребрена
Предусретљиво наклони се главом;
Кад хладан извор заплеше кроз драгу,
У мислима ми мутне снове ниже
И шумори ми тајанствену сагу
О мирну крају из којега стиже.
Тада се смири моја мука многа,
На челу боре постају све мање,
И обузме ме неко сретно стање,
А сред небеса ја угледам Бога.
