Под истом звездом ја и ви,
И стазом истом ишли ми смо,
Обмануше нас исти сни.
Збрисале су страсти мутне
Узвишен циљ што ми је дан,
И ја, сред борбе узалудне,
Заборавих свој давни сан.
Страх ме да сву дам слободу,
Растанка вечног чувши час,
Страх ме да сни ми луди оду
Куд и тај издајнички глас...
Тако два вала сложно журе
Пустињом морском, попут пара
Слободног, што га случај ствара;
Гони их заједно дах буре;
Но кад-тад раставиће њих
На разне обале, у власти
Камена прса хриди злих...
Без ганућа и без страсти,
Хладноће своје неизбежне,
Носе свој роман растужени,
И своје вечне игре нежне.
Свој бурни шум, сјај позајмљени.
