Пре или после ја ћу му рећи збогом
Живим од среће и умирем од стида
А добротом се опијам као дрогом
Нек је хвала сунцу које са нас скида
Туђе прње бола на прегледу строгом
Пламен што покуља у дупље мог вида
Сва сећања спали, испуни ме слогом
Пут је само оно куд се светлост точи:
Истини су од нас ближе наше очи.
Очи кажу да свет вреди да се живи
Жар свег постојања стиче се у жижу,
Влажна тама, звезде, ту су у архиви
И несклад је складно разапет на крижу
Снага што је увек будна у тетиви
Смирује податке који силом стижу
Вест јасна и када предмети су криви
Светла садашњица што не зна за грижу
Поглед саму вечност заледи, укочи:
Истини су од нас ближе наше очи.
Сви су дани, авај, одсвуд нападнути
Ништа не губимо, јер смо у гостима
Грмљавина ветра. Сунце. Лишће жути —
Одраз свег виђеног трне у костима
Побеђује бескрај, док гину минути
Ал залуд се видик из кљуса отима:
Неодређен поглед, поглед тамо — слути
Закон који дрма нашим животима
Куд оне пристану, с поуздањем крочи:
Истини су од нас ближе наше очи,
Какав вечни напор да нам се предочи
То што једноставно бива или јесте —
Јутро, кутак реке, и тешки лопочи
Предуги векови и још дуже цесте...
Никад не пореди; можеш ли, сведочи!
Истини су од нас ближе наше очи.
