Претешку таму за празнину веза
Над реком, јасна као да се рече,
С дна ћутње блесну преостала звезда
Ту смо, ту негде; и сад је најпрече
Уз помоћ ноћи — бола без протеза —
Да сами себи будемо претече,
Јер круг је спојен, расте топла језа.
Земља у мраку — непремостив зид.
Чујем ти срце сутрашњице, песмо!
Тамно усхићење, несналажљив вид.
О, браћо, ко смо, зашто смо и где смо?
Тишина, млада вечност наших мука,
Сваком наособ исплаћује дуг.
Самоћа, јаз измеђ бескраја и звука
Куца на врата — ком да буде друг!
Свако је свога нахранио вука
И пустио га у незнани луг
Од небеског свода и звезданог лука
Најзад се, у нама, склопи цео круг
Не ходом, срцем да меримо време
Чујем те, јасну, сутрашњице-песмо:
Радост, и њене неисцрпне теме ...
О, браћо, ко смо, зашто сма и где смо?
Наше је јуче непоправљив срам
У дну, изнутра, као канонада
Грми будућност — нико није сам:
Самоћа — то је заједничка влада
Свију над свима — тај усхит, тај плам
У тужном часу спеваних балада;
Сигурна мера, тај светлосни грам
Предубоких, старих веза — о, та нада
Која се надима, све већа и већа
— Чујем те, јасну, сутрашњице-песмо! —
Ова слепа љубав, ова дивља срећа ...
О, браћо, ко смо, зашто смо и где смо?
Три пута на дан црне звезде једем
Трипут те обноћ сањам, светла чесмо.
Нико нам ништа не може! Већ гредем
Први од последњих к теби, време-песмо!
Наша је патња неразрушив бедем...
О, браћо, ко смо, зашто смо и где смо?
