Ти си моја самоћа у којој смо присутни обоје
Ти си моја Синагога ограђена жицом
Ти си моја нарочито у ово доба, поготову сада
Ти си мој разговор који се у почетку односио на нешто друго
Ти си мој Пабло Пикасо и његова љубав према непојамном
Ти си моја игра која почиње каменчићима
Ти си моја Сахара са једним цветом па чак и без њега
Ти си моја девојка о којој ти нисам говорио
Ти си мој племић који је некада живео на Кавказу неки Всволд
Ти си мојих неколико година од оне ноћи
Ти си моја жена – поноћни воз са једним путником
Железара у каменом добу – ты моя русская земля
Једина жена коју мењам сваког дана
И прави смисао толико хваљених слобода
Ти си мој херој који се постидео и ипак починио издајство
Ти си моја љубав славних људи
Ти си моја јуначка љубав како сам већ рекао
Ти си моја обећања која никада нису ништа значила
Ти си моја љубав иако сам без ње као што је познато
Ти си моја, ипак
Тако је било одувек и узалуд сам се бунио и срамотио обоје
Ти си једна ствар коју је волела једна жена
Ти си једна жена колико и свака друга
Ти си моја упркос познатим истинама
То су бедни подаци којима располажем
То су сва дела моје извитоперене љубави
То сам све могао лепше рећи али нема разлога
Ионако само нагађам и претпостављам
Ти си моја болест болешћу излечена
Ти си моје дете ти ништа не разумеш
И ја дословно морам рећи – да те волим.
