Textual description of firstImageUrl

Матија Бећковић‎ | КАДА САМ ЈЕ ДРУГИ ПУТ ВИДЕО




Кад сам је други пут видео рекао сам:
Ено Моје Поезије како прелази улицу.
Обећала је да ће доћи ако буде лепо време.
Бринуо сам о времену, писао свим метеоролошким станицама.
Свим поштарима свим песницима а нарочито себи.
Да се кише задрже у забаченим крајевима.
Бојао сам се да преко ноћи не избије рат,
Јер на свашта су спремни они који хоће да омету наш састанак
Састанак на који већ касни читаву моју младост.
Те ноћи сам неколико векова стрепео за ту жену
Ту жену са две сенке,
Од којих је једна мрачнија и носи моје име.
Сад се читав град окреће за Мојом Поезијом
Коју сам давно срео на улици и питао:
Госпођице, осећам се као ствар коју сте изгубили
Да нисам можда испао из ваше ташне?

Ја сам њен лични песник као што она има и личне љубавнике.
Волим је више но што могу да издржим,
Више од мојих раширених руку,
Мојих љубавних руку пуних жара пуних магнета и лудила.
Мој сну, као асфалт избушен њеним штиклама,
Ноћи, за мене све дужа бачена између нас,
Она ми целу крв несрећном љубављу замењује.
Моје су уши пуне њеног кармина,
Те провидне те хладне уши то слатко у њима
Кад се као прозори замагле од њеног даха.
Како је она путовала померао се и центар света.
Померала се њена соба која не излази из моје главе
Сумо времена, сумо ничега, љубавна сумо,
Још не престаје да ме боли уво
Које ми је пре рођења откинуо Ван Гог
То уво што крвари путујући у љубавним ковертама.
У стаклену зору палу у прашину,
Пливао сам што даље ка пустим местима да бих слободно јаукао.
Птицо наталожена у грудима што ти понестаје ваздуха,
Раднице поподне на туђем балкону,
Већ двадесет година мој покојни отац не поправља телефон,
Већ двадесет година он је мртав без икаквих исправа.
О колико ћемо ужасно бити раздвојени и паралелни,
О колико ћемо бити сами у својим гробовима.
Још око ње облећем као ноћни лептир око свеће
И високе прозоре спуштам пред њене ноге.
Моје срце ме држи у затвору и води пред њену кућу
Где су спуштене завесе над мојом љубављу.
Та жена пуна малих часовника са очима у мојој глави,
Тај анђео, испрљан сунцем лист воде, лист ваздуха,
Љубоморне звери ору земљу и саме се закопавају.
О сунце нађено међу отпацима...
Зује упоредници као телеграфске жице,
Преврћу се голубови као бели плакати у ваздуху,
И мртве их крила годинама задржавају у висинама
Као што мене њена обећања одржавају у животу.
О сироче у срцу што ти бришем сузе
Моја несрећна љубави размено ђубрета
Стидим се док је љубим као да сам све то измислио.
Кућа, ништавило на свим прозорима,
Све је дигнуто у ваздух.
Само се још несрећни песници курвински баве надом.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана