Свако од нас чим донесе неку одлуку,
постаје други човек.
Жозе Сарамаго
(ОДЛОМЦИ)
IV Наранџина кора, пегаво сунце
Пегаво сунце дрхти ти на длану,
Од бајлонијеве до скадарске,
Пут за кућу је у другом плану,
Стопе брзе, а тешке, рударске.
Бубашвабе под ногама миле,
Мрави вредно иду у своју раку,
Природа у асфалт пустила жиле;
Вешто тражиш кључ, а губиш кваку.
Магија липа простор нежно дави,
Њена кожа – наранџина кора,
Рука се чудно у празно сави,
Грло остаје жељно говора.
Егзодус речи, језик вилени,
Експлозија врлина и мана.
Разумевање и дамар у смени;
Шта све можеш за тридесет дана.
VI Аршин, стакло, метар
Премери аршине, стакла, метре,
Остаје неодговор, дилема;
Какви то куршлуси мозга, јетре?!
Одговор је тамо где га нема.
У књиге се обукли плакари,
А упитник хипофизом клизи,
Одговор најмање знају лекари,
Далеко су они који су ближи.
Трбух немиран, пуштена брада,
Недељни пришт шири своје мреже;
Без срца ићи кроз срце града,
Резак ваздух две ноздрве реже.
Труп тргова, уметност до срче,
Где води терапија мастилом...
Усне се у неки осмех грче;
Слутиш нешто под својим билом.
А она – од галерије, станице,
До бироа ( зачараних врата ),
Уздржано пробија границе,
Онда се врати до петог спрата.
Не знаш да ли јој помаже Ниче,
Док вишак длака скидаш жилетом,
Тон више не шапуће, он виче:
Праштај пад, у дослуху с летом.
постаје други човек.
Жозе Сарамаго
(ОДЛОМЦИ)
IV Наранџина кора, пегаво сунце
Пегаво сунце дрхти ти на длану,
Од бајлонијеве до скадарске,
Пут за кућу је у другом плану,
Стопе брзе, а тешке, рударске.
Бубашвабе под ногама миле,
Мрави вредно иду у своју раку,
Природа у асфалт пустила жиле;
Вешто тражиш кључ, а губиш кваку.
Магија липа простор нежно дави,
Њена кожа – наранџина кора,
Рука се чудно у празно сави,
Грло остаје жељно говора.
Егзодус речи, језик вилени,
Експлозија врлина и мана.
Разумевање и дамар у смени;
Шта све можеш за тридесет дана.
VI Аршин, стакло, метар
Премери аршине, стакла, метре,
Остаје неодговор, дилема;
Какви то куршлуси мозга, јетре?!
Одговор је тамо где га нема.
У књиге се обукли плакари,
А упитник хипофизом клизи,
Одговор најмање знају лекари,
Далеко су они који су ближи.
Трбух немиран, пуштена брада,
Недељни пришт шири своје мреже;
Без срца ићи кроз срце града,
Резак ваздух две ноздрве реже.
Труп тргова, уметност до срче,
Где води терапија мастилом...
Усне се у неки осмех грче;
Слутиш нешто под својим билом.
А она – од галерије, станице,
До бироа ( зачараних врата ),
Уздржано пробија границе,
Онда се врати до петог спрата.
Не знаш да ли јој помаже Ниче,
Док вишак длака скидаш жилетом,
Тон више не шапуће, он виче:
Праштај пад, у дослуху с летом.
