Textual description of firstImageUrl

Марина Живковић | ЖАЛИМ ЗБОГ РЕЧИ

жалим због пропалих рецитала и дечака
који би неспретно са пуно жара
испричали песму о нама

кад нас не буде било,
једно ће се сунце заледити у јутарњем скоку
и неће бити дана ни вечери

и да откуца сат
и да мајка на прагу каже "Ноћ је"
и да коначно усним
то неће бити одмор за снове него старица
која прича причу ноћима
вековима
животима који протичу

намотано клупко у њеним рукама мој пољубац
теби послат у празно
у неповрат

жалим због испружене руке која плаче
због пропалих осмеха и звезданог неба
што се руши у празно без жеља

не остаје траг иза замишљених сусрета
ти знаш,све је то фарса,све је комедија
жалим а волим те

као што сам јутра некоћ дочекивала будна
у први зрак светлости варала судбину
сада су друга времена ал свеједно жалим

макар никад не ижалила
макар никад не исплакала снова
жалим жалим
жалим због једне речи
што нећеш научити да је изговориш.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des