slike pesnika

Марина Живковић | ПТИЦЕ БЕЛЕ



беле ми птице из ока
крила крхка лепетају
јутром обично сама умиру

чусте ли звук воде у бунару?
видесте ли глас што се небом распукне?
када нада у песнику пукне
настаће тишина

и клија и клија и клија једно дрво
залуд секира и ашова
то је дрво без корена
прво сахранило пролећа

беле ми птице век векују
крила пјанче и лумпују
јутром обично сама умиру


Можда вас и ово занима

Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта