Textual description of firstImageUrl

Марина Живковић | ПТИЦЕ БЕЛЕ

беле ми птице из ока
крила крхка лепетају
јутром обично сама умиру

чусте ли звук воде у бунару?
видесте ли глас што се небом распукне?
када нада у песнику пукне
настаће тишина

и клија и клија и клија једно дрво
залуд секира и ашова
то је дрво без корена
прво сахранило пролећа

беле ми птице век векују
крила пјанче и лумпују
јутром обично сама умиру



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des