Драма се протеже између редова...
Врхунац с првом изговореном тврдњом
руга се логици...
Лаж је то, моја истино кротка,
истино несносна!
Још једном је задрхтао паралелни свет надања.
Тако ти послушно верујем без разлога,
у теби провалије делују наивно...
Ако паднем,
хоћеш ли ме ухватити спремно? Не....
Пружам ти руке док не видиш мој одраз,
моје лице умрљано твојим несхватањем,
моје сутра твојим вредновањем ствари.
Све је то тако одједном и одувек,
У мени нада заувек корен пустила...
Ја ћу још једном да понирем,
дубоко, дубоко, у себе да нестанем,
заборављена можда и умрем...
А ти ме не љуби,
не буди
и прави се, још овај пут, да не постојиш...
