Textual description of firstImageUrl

Марина Живковић | КЛИЈАЊЕ I

тебе ноћас љубе напукле усне планина
белих планина у плашту мастила
сањала сам да си остао без снова
и да се будиш покрај мене

ако нека река раздвоји сунце на две поле
и руке наставе да траже нова пространства
сунчане руке мрачна пространства
твоје је само да погнеш главу доле

толико бар можеш у том минуту ћутања
за моју душу кад се проспе преко траве
и роди се језеро без дна

тебе ноћас свакакве очи сањају и виде
големо те виде у настајању
у растењу
нико још не зна да растеш због мене
у мени

од мене одваљен камен процветао
изникнуо из бокова и нарастао
тебе ноћас тако много нема
болно те нема у трајању

макар погни главу доле и оћути ме
не мари што зовем те
зовем те
зовем те...



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des