Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Марина Живковић | КЛИЈАЊЕ I



тебе ноћас љубе напукле усне планина
белих планина у плашту мастила
сањала сам да си остао без снова
и да се будиш покрај мене

ако нека река раздвоји сунце на две поле
и руке наставе да траже нова пространства
сунчане руке мрачна пространства
твоје је само да погнеш главу доле

толико бар можеш у том минуту ћутања
за моју душу кад се проспе преко траве
и роди се језеро без дна

тебе ноћас свакакве очи сањају и виде
големо те виде у настајању
у растењу
нико још не зна да растеш због мене
у мени

од мене одваљен камен процветао
изникнуо из бокова и нарастао
тебе ноћас тако много нема
болно те нема у трајању

макар погни главу доле и оћути ме
не мари што зовем те
зовем те
зовем те...


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта