белих планина у плашту мастила
сањала сам да си остао без снова
и да се будиш покрај мене
ако нека река раздвоји сунце на две поле
и руке наставе да траже нова пространства
сунчане руке мрачна пространства
твоје је само да погнеш главу доле
толико бар можеш у том минуту ћутања
за моју душу кад се проспе преко траве
и роди се језеро без дна
тебе ноћас свакакве очи сањају и виде
големо те виде у настајању
у растењу
нико још не зна да растеш због мене
у мени
од мене одваљен камен процветао
изникнуо из бокова и нарастао
тебе ноћас тако много нема
болно те нема у трајању
макар погни главу доле и оћути ме
не мари што зовем те
зовем те
зовем те...
