да обе пружам свима –
да не задржим ниједну,
усне – да име дам све чегa има.
Очи – да не видим,
високе над њима повије –
нежно да се чудим љубави,
и нељубави још нежније.
А оно, теже од кремаљских, звона тамо
то по грудима хода и хода непрестано –
то ми не да – ко зна –
не знам – бити може – бити има –
да будем на руској земљи
предуго у гостима.
