Без сна и без дома – душе сиве –
Ноћас имам све кључеве и браве
Од капија ове престонице дивне!
Несаница ме избаци на пут студени –
О, како си ми диван, тамни мој Кремљу!
Ноћас, ево, љубим у меке груди
Ову округлу, ратничку земљу!
Подиже се – не коса, већ крзно ветром
Што претешки у душу ми се свале
Ноћас желим све људе планетом
Било да их воле, било да их жале.
1. август 1916.