Иза бесане ноћи – слабљење тела,
Драго постаје - и не своје - ничије.
У спорим жилама јоште жига стрела
И људима шаљеш осмех сузе дечије.
Иза бесане ноћи ослаби рука,
Дубоко равнодушан и друг и душман буде.
Цела дуга – из сваког случајног звука,
И одједном Фиренцом мириси застуде
Нежно сјаје усне, и златније су сене
Крај упалог ока. То упаљен је у ноћи
Тај светли лик, и од тамнине њене
Тек једно нам је потамнело – очи
19. јул 1916.
