Лишених пева сузе излите
Њихов је знак бола изливена
Пролом облака сласти скрите.
Чак нешто задрхти испод кама.
А мени – као бич признање то је –
Међу надгробним тужаљкама
Налаже дужности да запоје
Над својим је другом и Давид
Певао, мада раскољен вäс.
Ако Орфеј не би у Ад,
Сишао, већ свој послао глас,
Тек глас послао у таму клету,
А сам, излишан, испред прага
Стао, по њему, ко по ужету,
Изишла би његова драга,
Ко по ужету и ко на светло,
Слепо, и нема натраг више,
Јер ако ти је глас дат, поето,
Остало га си – лишен.
