Сања да се буди слободна од себе,
трепери ко нежна тканина од свиле,
пуштена да ветар нагу је одмота
низ чежњиви вртлог црвене и сиве.
Сања да се телом протегла кроз бескрај,
да је мост разапет литицама својим,
да ће њеном стазом пројахати срце
Дон Кихота што се подсмеха не боји.
Сања прикривена и далека госпа
са уснама модрим од вина и смеха,
сања да се из свог привида пробуди
и захукти ледом као руска река.
И док тако тудја у чаури стиха
напушта све своје и кожу и вене,
потпуно је свесна да је измаглица
у црној хаљини неке стране жене.
