Јер мени је све у наготи ока
У које ми јутром
Храст светлосне ваши сипа
И ја се будим само због тога
Да међу слепоочницама тињам
До новог постојања о којем ништа не знам
Понекад... та светлост је толико јака
Да из куће излећем као ватра
Као страх од пожара
Успут упијеном влагом
Утолном водом свих мојих жеђи омекшам
Због траве у парку коју ни кораком не желим да озледим
А ту безазленост
Увек нањуши неко псето што за пољупцем жуди
Са задахом хране коју је покупило са асфалта на влажној њушци
За мене то је тајна свих тајних вечера
Љубити
Као изрод нежности
Не знајући ништа о чистоћи
Док се преко усана изливам
