као да су руке свуд по мени пале,
уз галоп кошаве сустигну ме лако
па тону по мени као да су праве.
А кад приђе близу нестварно је живо
твоје сновиђење концентрат од глади,
грчевима чежње повија у црно,
оњуши ме језом и на сто постави.
Ево послужења од крви је слатко,
отвори ми уста да залијеш небом,
у очима мојим огледај се силни
што замишљен облак шаком си разнео.
Ту на мојој кожи твоје ремек дело,
отровану, голу заносом ме боли,
и ко многи други сад сам покошена
у људско и јадно што у телу гори!