Textual description of firstImageUrl

Марина Богдановић | РУКЕ

Тај покрет руке, није моје дело
моја је сена, тај безумни вир,
што тече кроз тачку увек истог места
хладан и гладан губитнички хир.

Као да су моје те немирне звери,
гладни пси трагачи, оштар злобни њух.
Не препуштај се да ти опипају чело
читаће ти мисли, ломиће ти дух.

Водиће те кришом на сањано место
преко моје коже пречицом у рај,
знају оне добро шта то теби треба,
Олакшање од себе, само заборав.

Те су шаке меке од прозрачног ткања
ни закон ни завет, нигде скелета.
Упиће те својим бестежинским стањем,
са земље до неба, па назад у Ад.

Погледај их само без стида и срама
свирају по телу твоју болну глад.
Чујеш ли музику циничног опела
над оним што јеси, у славу за сад?

Шта је теби слепи, па ме са тим мешаш,
зверињем у мени које нисам ја?
Зар тој тамној крви ти стихове нижеш
сликаш благо лице с вечних икона.

Да ту измаглицу не кротим у себи
сво би твоје светло давно упила.
Из чисте забаве, руком као бодеж
Ахилову пету би ти расекла.

То је покрет руке и личи на моју
ал‘ осећам јасно да то нисам ја.
То је жена дете што живи кроз игру
И понекад успе да ме савлада.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des