Без твоје главе, злата у коси,
Са простирке кô да си отета;
Вај, набор сваки пустош доноси.
Причале смо о злу сила таме;
Све делиле као душа једна;
У тежини речи нас две саме –
Тонуле у мисао до самог дна.
Причале смо о умору који
Човека разједа изнутра тек,
О души што у љуштури стоји
И бесмислу кроз цео људски век.
О стаблу погнутом, свитом одвећ
Јабуке беле – јабучару белом,
Где људско тело сто година већ,
Притиснуто је сопственом бедом.
И да златне косе октобарске
Врло брзо – пола њих оседе.
Од тамне и светле усуда маске,
На зиду живота сенке бледе.
А све то беше почетак краха,
Подземна биљка – у раку пад...
Јави се, већ је много страха
Што твога лица не видим склад.
Разговор наш почео је тек,
А разбијен је кô јата птица клин –
Изнад планина што нуде нам лек,
Разговор дубок – опор кô пелин.
Отишла си од нових епова...
Оста кревет без златне ти косе,
Моја ћутња – будућих векова,
Беле сове самоћи пркосе.
• С руског препевао Анђелко Заблаћански
