И с људима земљом затрпаним,
Кроз дубине скривене копреном
И чујем свог стабла древно име,
Његову круну, гране кô претке
И цео слив, све притоке реке;
А ја се клањам свакој тој сени:
Њихова дела – моји су гени.
Пољем иду опрезни кораци,
Као епско перо речи крију,
У њему позорно слободни знаци –
Истине или лажи за Русију,
Хамлет руског духа – вук самотни –
Лабудовом песмом наду иште,
Отвореног ока урлици пиште;
Чујеш, то комади су поцепани.
Говоре ми корени мог стабла:
„Ова земља генерације хлади,
Скупља мрве нашег распадања
Да израсте моћ добрих из глади –
Руски дух – подићи из дубине...“
Дубине – где вечна је жива вода,
Где из корена ничу ведрине
И кроз круну иду у нигдине.
• С руског препевао Анђелко Заблаћански
