Отуда не постоји моје Ја
Док успомене
Безусловна стварност
И привид слободне будућности
Пишу концепт личности
Ми песници препричавамо у нас срочено
Надајући се да је свеопштем Ја
Ближи онај у кога је садржај пунији
Иако би свако од нас најрадије одабрао позив
У коме Знање светлости није плаћено мрачном страном бола
И свако би више волео
Да се сав прогрес природе улива у његово добро
Док другог избора немамо
Смејемо се због осмишља појава
Због чијих би кретања и гибања најрадије плакали
И тај осмех који говори колико смо собом порасли
Краси нам лица међу инфериорним
Док га сами никако и никада нисмо изискивали
Мрмљамо себи у браду
Чисто да не изгубимо осећај живота
Иако је свака безусловна процена њега
Била мимо наших стремљења
Док је љубав увек више била дар
Неголи је била стварност бивства.
