и они у луке се слише.
Возови – на станицу терају и они.
А мене ка теби нешто тим више –
јер волим –
вуче и гони.
Пушкинов витез у подрум се скрива,
циција у своме новцу да ужива.
Тако ти се враћам
ја, драга, предано
Моје је то срце,
с дивљењем га гледам.
и гар
са себе спира, брије се и мије.
Тако и ја,
теби враћајући се,
зар
не одлазим кући,
зар није?!
Коначној се враћамо мети.
Смртне земаљско наручје веже
Тако
тек што растанемо се
ја и ти,
непоколебљиво ти
тежим.
