смрт скине маглу с његових стихова,
градови освану заиста на небу,
једна јабука пуна птица заплови низ огањ.
Кад песник умре
зашуми изнад крошњи
звезда која обухвата цео небески свод,
и песник више не чује лавеж ни звуке рога;
поражени светлошћу коју не виде
гониоци се повлаче
у безимен мрак из кога су и дошли.
Кад песник умре
смрт му доноси правду
коју му живот ускраћује.
У глуво доба, ветар на гумну одваја
чист ваздух и светлост од остале плеве.
Песник, одевен у дроњке своје коже,
и мртав гоњен пламеном преко леда,
с остатком свога ужета, и мртав
из неког другог света кроз нас у трећи гледа.
Кад песник умре
његове птице почну да лете
над премлаћеним житом и морем које цвета.
Ружа заиста јаше на коњу,
човек у море уноси жену с којом је лежао,
и добоше, фруле и оружје пшеницом засипа ветар.
И храстом разваљен ваздух,
и сурови народ, и мрачна поља, и звери,
гледају његов гроб како се диже у свет
прогонећи оне пред којима је бежао.
