Textual description of firstImageUrl

Љубомир Симовић | СМРТ ПЕСНИКОВА



Кад песник умре
смрт скине маглу с његових стихова,
градови освану заиста на небу,
једна јабука пуна птица заплови низ огањ.

Кад песник умре
зашуми изнад крошњи
звезда која обухвата цео небески свод,
и песник више не чује лавеж ни звуке рога;
поражени светлошћу коју не виде
гониоци се повлаче
у безимен мрак из кога су и дошли.

Кад песник умре
смрт му доноси правду
коју му живот ускраћује.
У глуво доба, ветар на гумну одваја
чист ваздух и светлост од остале плеве.
Песник, одевен у дроњке своје коже,
и мртав гоњен пламеном преко леда,
с остатком свога ужета, и мртав
из неког другог света кроз нас у трећи гледа.

Кад песник умре
његове птице почну да лете
над премлаћеним житом и морем које цвета.
Ружа заиста јаше на коњу,
човек у море уноси жену с којом је лежао,
и добоше, фруле и оружје пшеницом засипа ветар.

И храстом разваљен ваздух,
и сурови народ, и мрачна поља, и звери,
гледају његов гроб како се диже у свет
прогонећи оне пред којима је бежао.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана