Јутрос ти ветар шаље сонете о равници:
надлећу младе речи, и слогови, и слова;
сонети – то су тела: куцају дамари, живци,
уморни од лутања, од прогонства и лова!
За њима жуде птице, и богови, и цвеће,
нема ни једног стабла које их не помене;
у сонетима је сунце од самог неба веће,
и зато у срцу света долази до промене!
А теби, тако тихој, шта ли сонети значе:
да ли ти крв и душа зашуме много јаче,
кад их из мојих уста, из патње, из бескраја,
принесу твоме уху далеке, страшне силе;
изреци, и прекриј ме са покровом од свиле,
па онда моли земљу да нас у смрти спаја!
