ничег више нема, ни сенке, ни плода,
али се у ноћи још на њега пење,
онај плави дечак, старом стаблу одан!
Још осећа укус језгра које топе
уста што су вечно испуњена глађу,
и слуша у крошњи кад прилазе стопе,
оца, које желе у сну да га нађу.
Где је данас орах, и отац, и претње,
да ће дугим прутом с врха да га скине,
данас, кад долази, у часове летње,
пустом завичају, надомак планине!
Ко се то са нама стално поиграва,
са детињством што је остало у свему
одговора нема – тихо ниче трава,
где је био орах, и можда – у њему!
али се у ноћи још на њега пење,
онај плави дечак, старом стаблу одан!
Још осећа укус језгра које топе
уста што су вечно испуњена глађу,
и слуша у крошњи кад прилазе стопе,
оца, које желе у сну да га нађу.
Где је данас орах, и отац, и претње,
да ће дугим прутом с врха да га скине,
данас, кад долази, у часове летње,
пустом завичају, надомак планине!
Ко се то са нама стално поиграва,
са детињством што је остало у свему
одговора нема – тихо ниче трава,
где је био орах, и можда – у њему!
