Једног пролећа, у предграђу, Теофиле,
родила те црна Марија, био си копиле.
Била је субота, на дан Светог Лазара,
кад су се Цигани враћали са пазара.
Твоја мати, и сама дете, порођај не издржа,
ти си био бржи од смрти, али смрт од ње бржа.
Тако си, пре него што ти живот поче,
постао одједном и копиле, и сироче.
За такву децу на небу постоје посебни знаци,
многи су постали војсковође, јунаци.
На теби се није испунило велико знамење,
ти си читавог живота морао туцати камење.
Био си већи мученик од целог људског рода,
срамота је да ти сад у гроб слази вода.
Зар ти да спаваш у вечној кући од блата,
а изрезао си камена да се подигне палата.
Оставио си жену и децу, њих сирочади троје,
не љути се на нас ако се нађе још које.
Знаш какав је живот у овом предграђу, на обали,
мало смо ти ракију, мало жену пробали.
Сад је пролеће, спавамо испод дрвећа, на трави,
изнад нас путују звезде, испод нас путују мрави.
Недостајеш нам у пићу, у картању, у свађи,
дај, већ једном, испод црне земље изађи!
