и ниски ветрови таласају жита –
а Бог љубави наше псалме чита,
да старе молитве претвори у нове!
Још се песма звезда у тишину слива,
у ноћима ведрим, изнад наших тела:
твоја кожа светли, као свила бела,
и храни земљу врелом цвашћу ткива!
Ни снови се нису склонили у таму –
где мртве љубави у срушеном храму,
последње речи шаљу у слух света!
Мада за њих нико и не мари –
ни ми, чије су руке постали олтари,
а радост одавно – на крст разапета!
