Textual description of firstImageUrl

Крстивоје Илић | ЈЕДНОМ САМ УСНИО ТЕБЕ




Једном сам уснио тебе, уснио делић зиме
Најмање што се могло од оне давне боли;
Било је као врисак, као да грумен соли
Приносе ми на рану; није ти чак ни име

Застало у мом слуху, сишла си низ сутоне,
Као срушени ветар, постала сенка леша;
Да кренем и ја за тобом, као вук којег гоне,
И будем изнова сам, и будем изнова грешан.

Узалуд тамним путем мами ме у крв слапа,
Разишле су се речи које сам за тебе скриво;
Остаде само сан да једем месо живо,

У ноћи која притиска као самртна шапа;
Од тада те није било у моме хлебу и вину,
Као зазидан одјек сишла си у празнину.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана