Најмање што се могло од оне давне боли;
Било је као врисак, као да грумен соли
Приносе ми на рану; није ти чак ни име
Застало у мом слуху, сишла си низ сутоне,
Као срушени ветар, постала сенка леша;
Да кренем и ја за тобом, као вук којег гоне,
И будем изнова сам, и будем изнова грешан.
Узалуд тамним путем мами ме у крв слапа,
Разишле су се речи које сам за тебе скриво;
Остаде само сан да једем месо живо,
У ноћи која притиска као самртна шапа;
Од тада те није било у моме хлебу и вину,
Као зазидан одјек сишла си у празнину.
