тишина прима у слух прастару анатему!
Некуд је утекла реч, клетва умрлог рода,
за којом анђео тужи изнад гора и вода!
Погледај страшни запис, гипка орлова крила,
и змију што је сунце отровом задојила!
И зови: не из тела, чији је разлог нижи;
призивај као стабло, па вечну ноћ приближи!
Било је једностано, пре ових мутних мена
ти си волео бескрај, а тебе – дивна жена!
Сад ти измиче време, назиреш дно сасуда,
и жудиш другом свету – али како, и куда!
И тамо, све је исто: гладна су уста лавља,
из напорног сатворства, исти се Бог обнавља!
На Церу, 15. 5. 1997.