сјај је, слобода, тако лако све је:
ил све је сенка? Под стаблима греје
сунце пољупце, птице кликћу, плове
ветрови који свирају по свом;
пчеле у меду себи граде дом;
звук и ћутање музику обнове
што није чута пре такве промене.
Тамо посаду весеља тог примам,
смешим се, но и уздишем, у чуду:
што с тобом нисам ведра ко некада?
Ал прекинућу фантазију луду.
Ја нисам оно што чиним ил имам,
и, што сам била, остајем и сада.
