Textual description of firstImageUrl

Кристина Росети | НИТ ЖИВОТА 2



Сопствен сам затвор. А све око мене
сјај је, слобода, тако лако све је:
ил све је сенка? Под стаблима греје
сунце пољупце, птице кликћу, плове

ветрови који свирају по свом;
пчеле у меду себи граде дом;
звук и ћутање музику обнове
што није чута пре такве промене.

Тамо посаду весеља тог примам,
смешим се, но и уздишем, у чуду:
што с тобом нисам ведра ко некада?

Ал прекинућу фантазију луду.
Ја нисам оно што чиним ил имам,
и, што сам била, остајем и сада.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана