Textual description of firstImageUrl

Кристина Росети | ЕХО



Дођи ми, дођи, у ћутању ноћи;
и у говору ћутања, у сну;
дођи с образом меким ко сјај моћи
сунаца која већ не светле ту.
Врати се сузом која ме плодила,
љубави, надо последњих година.

Тако си сладак, горко сладак, сне
који ме будиш као усред Раја,
где су се среле опет душе две;
ал још су жедне очи, све до краја
гледају: врата, спора као дани,
отварају се – никог нема вани.

У сан ми дођи да живим тај сан,
мој живот одвећ у смрти је хладан,
у сну се врати да могу да дам
врео пулс пулсу, а даху дах складан,
из дубине ми опет реци све,
ко пре, љубави, ах колико пре!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана