и у говору ћутања, у сну;
дођи с образом меким ко сјај моћи
сунаца која већ не светле ту.
Врати се сузом која ме плодила,
љубави, надо последњих година.
Тако си сладак, горко сладак, сне
који ме будиш као усред Раја,
где су се среле опет душе две;
ал још су жедне очи, све до краја
гледају: врата, спора као дани,
отварају се – никог нема вани.
У сан ми дођи да живим тај сан,
мој живот одвећ у смрти је хладан,
у сну се врати да могу да дам
врео пулс пулсу, а даху дах складан,
из дубине ми опет реци све,
ко пре, љубави, ах колико пре!
