Textual description of firstImageUrl

Коста Рацин | СИНОВИ ГЛАДИ



…Ничег немам…син сам глади:
кроз свет, на телу свом, носим њен жиг.
Ни очи немам: погледи ми разум леде,
а уста јазбина за по који језиви крик.

Презрење и смех награда ми је од света
и амфорно ћутање природе, земље и неба.
О, зашто то?…О, мени је само мета
скитња и свет и комад суха хлеба.

Мржња моја плод је мојег бдења,
стрпљење моје крије ужас моћи.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана