поред ниских обала,
вода тече, вода носи
сељакове муке тешке
његове сузе и јадове.
Извор вода извираше,
плодно поље залијеваше ‒
плодно поље род родило.
Ноћу зар је куга ишла
зар је с њиве плод убрала
па је амбар остао празан!
Сунце свијетло свијетлило ми
гора ми се зеленила ‒
а у гори птица пјева.
Камен му је на груди пао
змија му је кости стегла ‒
срце сеоско ‒ увијек тужно!
Ко то сипа, ко то роси
овај мраз што све покоси
по њивама пшеничицу
гроздове по винограду?
Па се жито не зелени
па се грожђе не румени
па од пусте муке сељак
среће нема ‒ довијека?
