не казах ли ти на растанку?
Чекати ме немој, жалити ме немој,
Београд је ала, тамо си роб:
снагу по туђим зградама остављам,
живот у несита уста стављам,
и кући ‒ кући нећу се вратити,
нећу више пити очи твоје,
нећу миловати твоје снежно тело ‒
далеко негде моја сува рука
због тебе, Вело, проклета мука
остаће пуста…
Знам да више ђердан не нижеш,
рухо, знам, ти не везеш,
све проклето, Вело, остаће, знам ‒
ниси ли и ти аргатка нсрећна?
Дуван сад садиш, дуван нижеш,
дуван тужно у фабрици сређујеш,
не спомињеш више и жалиш
дане минуле у муци и тузи ‒
Величко моја, другарице златна!
Но чуј ме, Вело, што ћу ти рећи!
Немој ме, Вело, жалити и клети!
Подигни очи ‒ нека засветле
очи у којима душа ти гори!
Тај што нам, Вело, све однесе собом ‒
остави за нас од таме таму
и вечиту муку ‒ но и за борбу.
У свету их има као нас ‒ много!
Има их, има ‒ муче се копају,
копачи рију по дубокој тами,
копачи рију и тунел буше.
И има, има ‒ радост велика,
радост дубока у тами дубине:
светлећеш, Вело, у жар се стопити ‒
у борби гроб ти душу не прима!
