са дрхтајем и шумом из њених мрачних недра ‒
сакате нам поглед копреном ломне туге.
О, мати овог Бола. Голгота наших дана,
и ово светло јутро, и овај сунчани дан ‒
однеће твоја врата у болни неповрат!
Оставићеш за подсмех ‒ уздах ил' слеђен грч.
А ја ћу, знам, понети тек у сумрачје дана
кад сутон жедно пије из чаше полусна
на мојем тмурном челу ‒ један пламен Бол.
