Далеко од Земље мајке морам дасавладам његов језик. У туђини,
језик мога човека.
Хлеб, вода, небо, месец,
млеко, светлост и
мрак...
Понављам речи које дете лако
памти блиставим очима,
мајушним устима,
ослушкујући
свет.
С њима се мешају и други појмови. Расизам,
класно друштво, историја, колонија
и ослободилачки покрет,
покрет несврстаних
земаља.
Таласи именица као што су риба, кромпир,
краставац и тиква непрестано
запљускују моје стене.
Некад снажно, а
некад мирно.
Стављам уво у ушну шкољку нове реченице
која је допловила на моју обалу приче.
И тихо назовем јабуку ринго, на
језику моје матере.
Шкољки шапућем: дрво је ки,
а небо сора. Као када
детету тихо певам.
У модрим очима саговорника читам тугу, а
гнев у уснама што дрхте. Некад, његово
озарено лице дарује ми радост,
као свакидашњу
храну.
У пролазу кроз село домаћину кажем
хвала, прву реч коју сам научила. У
горском манастиру монах ми
показује како се моли
(његовом) Богу.
Преименујем рат у сенсо,
и сан у јуме. А наду
у нозоми.
И ове ноћи, на мору језика, што се
узнемирено таласа и пенушa,
моје острво пали
светиљку.
