Textual description of firstImageUrl

Кајоко Јамасаки | МОЈЕ ОСТРВО



Далеко од Земље мајке морам да
савладам његов језик. У туђини,
језик мога човека.

Хлеб, вода, небо, месец,
млеко, светлост и
мрак...

Понављам речи које дете лако
памти блиставим очима,
мајушним устима,
ослушкујући
свет.

С њима се мешају и други појмови. Расизам,
класно друштво, историја, колонија
и ослободилачки покрет,
покрет несврстаних
земаља.

Таласи именица као што су риба, кромпир,
краставац и тиква непрестано
запљускују моје стене.
Некад снажно, а
некад мирно.

Стављам уво у ушну шкољку нове реченице
која је допловила на моју обалу приче.
И тихо назовем јабуку ринго, на
језику моје матере.

Шкољки шапућем: дрво је ки,
а небо сора. Као када
детету тихо певам.

У модрим очима саговорника читам тугу, а
гнев у уснама што дрхте. Некад, његово
озарено лице дарује ми радост,
као свакидашњу
храну.

У пролазу кроз село домаћину кажем
хвала, прву реч коју сам научила. У
горском манастиру монах ми
показује како се моли
(његовом) Богу.
Преименујем рат у сенсо,
и сан у јуме. А наду
у нозоми.

И ове ноћи, на мору језика, што се
узнемирено таласа и пенушa,
моје острво пали
светиљку.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана