Што се никад не умара
Зар сам живио залуду
Када и облак олују ствара?
Делија нисам, стид ме, самац
И сјета моје кораке прати
Све имаш земљо и вртове и градове,
А ову њежност ко ће ти још дати?
Тако су пливале: глава и лира У даљину што узмаком цвета. Лира је уверавала: мира! Усне су понављале: штета! Од крви – сребрн, од сребра – К...